English
Prvo poglavlje: Mini - legendarni automobil
Drugo poglavlje: Mini na prostoru bivše SFRJ
Mini - legendarni automobil
Mini je mali auto kojeg je proizvodila fabrika BMC (British Motor Corporation) i njeni naslednici od 1959-2000. Iako je u Srbiji poznat kao "Mini Moris", Mini se zvanično nikada nije tako zvao. Najčešće poznat kao Austin, klasični ili Rover Mini, originalni Mini je smatran ikonom šezdesetih godina a njegova rešenja prostornosti dobijene postavkom točkova na uglove karoserije, koja je omogućavala da se čak 80% površine iskoristi za ljude i prtljag, je uticala na generacije budućih proizvođača automobila. Popularnost ovog vozila je svojevremeno poređena sa popularnošću čuvene nemacke Volkswagen Bube. 1999 godine je proglašen za drugo po redu najuticajnije vozilo 20-og veka, odmah iza Forda model T.
Sir Alec Issigonis je bio čovek koji stoji iza dizajna ovog popularnog modela. Proizvođen je u Engleskoj u gradovima Longbridge i Cowley, Zetland British motor corporation fabrici u Sidneju u Australiji, a kasnije takođe u Španiji (fabrika “Authi”), Belgiji, Čileu, Italiji (Innocenti), Portugalu, Južnoj Africi, Urugvaju, Venecueli i Jugoslaviji (Slovenija). Tokom svog proizvodnog veka, Mini je poboljšavan na svakakve načine ali je u suštini ostao isti. Te evolucije su označavane oznakama “mk” (eng, mark=model). Pored tih evolucija, bilo je još i drugih modela kao što su Clubman, Estate, Pickup, Van i Mini Moke. Čuveni Mini Cooper je bila specijalna sportska izvedba, koja se takmičila vrlo uspešno i bila pobednik četiri puta na reliju “Monte Carlo” između 1964-1967. Do 1969. Mini je prodavan pod imenima Austin i Morris dok nije postao poseban brend.
Ovo malo vozilo je nastalo kao ideja o malom, štedljivom automobilu za borbu protiv naftne krize, koja je zavladala 1956. godine. Benzin u Engleskoj nije bio lako dostupan, prodaja velikih snažnih automobila je drastično opala, a putevi bili okupirani nemačkim, kako ih je Leonard Lord, šef BMC fabrike nazvao, balonastim automobilima koji su takođe bili poprilični potrošači goriva. Zadatak poveren Issigonisu je bio logično rešenje. Tim koji se bacio na dizajniranje je bio malobrojan, ali je vrlo uspešno završio prve skice, a ubrzo i ceo prototip vozila, tada nazvanog narandžasta kutija, zbog svoje upečatljive narandžaste boje, Oktobra 1957.
Za njega su namenili motor A serije sa četiri cilindra i vodenim hlađenjem ali po prvi put postavljenog popreko. Menjač sa 4 brzine i pogon na prednje točkove. Skoro sva manja vozila proizvedena od onda imaju sličnu konfiguraciju. Pošto je ventilator za hlađenje bio pogonjen kaišem preko motora, hladnjak i ventilator su morali biti montirani sa leve strane, što je ujedno doprinelo smanjenju ukupne dužine vozila.
Sistem oslanjanja je takođe prvi put osmišljen na način čiji su tvorci Issigonis i njegov tim. Korišćene su takozvane gumene, umesto dotadašnjih standardnih opruga. Ovo rešenje je takođe uticalo na uštedu prostora, s obzirom da su bili ugrađeni u spoljni ram. Takav sistem je omogućio i odlično ležanje na putu poput kartinga, po čemu je Mini takođe čuven. Dimenzije točkova su takođe pratile ceo koncept minimalnosti, pa je izabrana veličina od 10 inča. Ugovor za proizvodnju guma bio je poveren kompaniji “Dunlop”.
Prostor za stvari u vratima je dobijen tako što je ugrađen klizni prozor (s leva na desno) a dodatni prostor u gepeku se dobijao vožnjom sa otvorenim vratima gepeka. Vidljivost tablica u tom slučaju je bila moguća pošto je nosač istih bio na šarkama pa su se one otklapale viseći ispod. Kasnije je to rešenje napušteno zbog ulazaka izduvnih gasova u kabinu.
Sve ove inovacije doprinele su ukupnom smanjenju dimenzija vozila ali i povećanjem prostora za ljude i prtljag.
Popularnost Minija je dovela do razvijanja drugačijih izvedbi vozila na njegovoj osnovi, koja su prodavana na drugim tržištima.
Od 1961 do 1969 pravljena je i verzija u obliku limuzine, koja je bila i skuplja, zahvaljujući kvalitetnijoj izradi i ne toliko spartanskom izgledu. Imali su nazive Wolseley Hornet i Riley Elf. Imali su takođe za nijansu duže zadnje krajeve a samim tim i veći prtljažni prostor. I prednji kraj je imao drugačiji izgled. Maska je bila postavljena uspravno i dodatke na branicima kao neka vrsta štitnika. Bogatija unutrašnjost je takođe krasila ove modele.
Morris Mini Traveller i Austin Mini Countryman, karavani sa dvoja vrata i zadnjim dvodelnim vratima, proizvodili su se samo u Engleskoj od 1961-1969. Oba modela su bila napravljena na malo dužoj šasiji od tzv verzije za limuzinu. Malo luksuznije verzije ovih modela imale su drvene oplate na zadnjem delu.
Mini Van rađen od 1960-1982 kao komercijalo vozilo predviđeno da ponese ¼ tone, postavljeno je takođe na dužu šasiju kao i Traveller, ali bez stakala na zadnjem delu vozila. U Engleskoj se dokazao kao vrlo popularno transportno vozilo jer je klasifikovano kao komercijalno, i tako nije podlezalo oporezovanju pri kupovini.
Mini Moke, vozilo koje je prvo bilo dizajnirano za potrebe britanske vojske, koje izgleda kao mali džip ili bagi, pravio se u Engleskoj, Australijii i Portugalu skoro 30 godina u prekidima. Uprkos tome što je prvenstveno ideja bila da bude u službi vojske, zbog nedovoljnog odstojanja od tla nije masovno korišćen u te svrhe, pa je našao primenu u civilstvu, uglavnom u toplijim krajevima kao policijska patrolna vozila i kao vozila za iznajmljivanje u turističkim mestima.
Mini Pick-up (1961-1982), je klasičan kamionet sa otvorenim zadnjim tovarnim prostorom, na dužoj šasiji i zadnjim vratima koja su se otvarala na dole. Isto kao Van modeli, Pick-up nije imao skupu hromiranu masku. Umesto toga, imali su samo prorezan prednji lim bez ikakvih ukrasa. Pick-up je bio potpuno siromašan opremom, mada je fabrika reklamirala da je moguće doplatiti dosta dodataka kao što su recirkulaciono grejanje kabine, pojaseve, suncobrani itd.
Issigonisov prijatelj John Cooper, vlasnik Cooper auto kompanije, dizajner i graditelj trkačkih bolida i reli automobila, uvideo je potencijal Minija kao dobru osnovu za prepravljanje u trkačke svrhe. Isprva, Issigonis i nije bio previše zainteresovan za to. Ali kad se John Cooper obratio BMC fabrici, prezentujući tu ideju, predomislio se i priključio projektu da se napravi Mini Cooper, mali brz i ekonomičan reli auto. Austin Mini Cooper i Morris Mini Cooper debitovali su 1961 godine.
Prvo je originalni motor iz Morris Minor-a od 848 kubika pojačan na 997, povećavši mu snagu sa 34 na 55 konjskih snaga. Dakle pored pojačanog motora, dobio je i duple SU karburatore, menjač sa kraćim prenosima, i prednje disk kočnice, što je bilo neobično za mala vozila iz tog vremena. Hiljadu novih delova sa ovog modela bilo je pripremljeno od strane fabrike za homologaciju u cilju dobijanja dozvole za učestvovanje u reli sampionatima. 1964 je motor od 997 kubika blago prepravljen i dobijeno je 998 kubika.
Uporedo sa ovim, razvijan je još jači model nazvan Cooper S. Imali su motore od 1071 kubika, i još veće disk kočnice pomagane servo pojačivačem. Pušteni su u prodaju 1963. Cooper je takođe pravio i modele isključivo za kružne trke od 970 i 1275 kubika, koji su takođe nuđeni i na slobodnom tržištu. Bolje je prolazio model od 1275 kubika koji se prodavao do 1971 godine.
Neverovatne uspehe Mini Cooperi su postigli 1964,1965 i 1967 kad su na reliju “Monte Karlo” zauzeli prva tri mesta sve tri godine. To se dogodilo čak i 1966 ali su kontroverznom odlukom francuskih sudija diskvalifikovani navodno zbog nedozvoljenih dodatnih svetala. Vozač Citroenovog tima koji je umesto Minija zauzeo prvo mesto, a koji je takođe posedovao identična svetla a izbegao diskvalifikaciju, izjavio je da nije osvojio fer prvo mesto i da zbog toga neće više voziti za Citroen.
BMC je tada postigao veću popularnost nego da je pobedio, ali je zbog toga izgubio kontinuitet pobeda koje bi ga svrstale u istoriju “Monte Karla” kao proizvodjač koji je 6 godina za redom bio među prva tri mesta.
Posle prestanka saradnje Coopera sa BMC-om, licenca je 1971 prodata Italijanima tj Innocenti-ju i Špancima tj.fabrici “Authi”, gde su pravljeni pod nazivom Innocenti Mini Cooper 1300 i Authi Mini Cooper 1300. Ponovna proizvodnja Mini Cooper-a uspostavljena je na kratko ponovo 1990, u pogonima tadašnjeg Rovera, naslednika fabrike, ali sa blago slabijim motorom nego Cooper iz `60-ih. Pokazao se toliko popularan da je potpuna proizvodnja ponovo uspostavljena ali sa motorima od 1275 kubika i direktnim ubrizgavanjem a kasnije 1997 i višestrukim direktnim ubrizgavanjem i hladnjakom montiranim napred, kao i raznim drugim sigurnosnim poboljšanjima.
Tokom 80-tih I 90-tih, Mini je izbacio brojna specijalna izdanja koja su se kretala od masovno prodavanih predmeta do potpune modne ikone. To je zasigurno bio razlog za opredeljenje bmw-a, da kupi fabriku i pokuša da iskoristi brend koji je Mini postao. Takodje, veliku popularnost Mini je stekao i u Japanu, a posebno varijanta koja se proizvela u manjim količinama, a to je Mini ERA turbo.
2000 godine, Rover grupa, koja je tada bila vlasnik Minija, našla se u vrlo teškoj finansijskoj situaciji, trpeci velike gubitke, bila je prinuđena da fabriku proda BMW-u. 4. Oktobra te godine, sa trake je sišao poslednji Mini (crveni Cooper sport), predat Britanskom muzeju, posle tačno 5.387.862 napravljenih primeraka.
Pročitajte i: Mini na prostoru bivše SFRJ
Drugo poglavlje: Mini na prostoru bivše SFRJ
Mini - legendarni automobil
Mini je mali auto kojeg je proizvodila fabrika BMC (British Motor Corporation) i njeni naslednici od 1959-2000. Iako je u Srbiji poznat kao "Mini Moris", Mini se zvanično nikada nije tako zvao. Najčešće poznat kao Austin, klasični ili Rover Mini, originalni Mini je smatran ikonom šezdesetih godina a njegova rešenja prostornosti dobijene postavkom točkova na uglove karoserije, koja je omogućavala da se čak 80% površine iskoristi za ljude i prtljag, je uticala na generacije budućih proizvođača automobila. Popularnost ovog vozila je svojevremeno poređena sa popularnošću čuvene nemacke Volkswagen Bube. 1999 godine je proglašen za drugo po redu najuticajnije vozilo 20-og veka, odmah iza Forda model T.
Sir Alec Issigonis je bio čovek koji stoji iza dizajna ovog popularnog modela. Proizvođen je u Engleskoj u gradovima Longbridge i Cowley, Zetland British motor corporation fabrici u Sidneju u Australiji, a kasnije takođe u Španiji (fabrika “Authi”), Belgiji, Čileu, Italiji (Innocenti), Portugalu, Južnoj Africi, Urugvaju, Venecueli i Jugoslaviji (Slovenija). Tokom svog proizvodnog veka, Mini je poboljšavan na svakakve načine ali je u suštini ostao isti. Te evolucije su označavane oznakama “mk” (eng, mark=model). Pored tih evolucija, bilo je još i drugih modela kao što su Clubman, Estate, Pickup, Van i Mini Moke. Čuveni Mini Cooper je bila specijalna sportska izvedba, koja se takmičila vrlo uspešno i bila pobednik četiri puta na reliju “Monte Carlo” između 1964-1967. Do 1969. Mini je prodavan pod imenima Austin i Morris dok nije postao poseban brend.
Ovo malo vozilo je nastalo kao ideja o malom, štedljivom automobilu za borbu protiv naftne krize, koja je zavladala 1956. godine. Benzin u Engleskoj nije bio lako dostupan, prodaja velikih snažnih automobila je drastično opala, a putevi bili okupirani nemačkim, kako ih je Leonard Lord, šef BMC fabrike nazvao, balonastim automobilima koji su takođe bili poprilični potrošači goriva. Zadatak poveren Issigonisu je bio logično rešenje. Tim koji se bacio na dizajniranje je bio malobrojan, ali je vrlo uspešno završio prve skice, a ubrzo i ceo prototip vozila, tada nazvanog narandžasta kutija, zbog svoje upečatljive narandžaste boje, Oktobra 1957.
Za njega su namenili motor A serije sa četiri cilindra i vodenim hlađenjem ali po prvi put postavljenog popreko. Menjač sa 4 brzine i pogon na prednje točkove. Skoro sva manja vozila proizvedena od onda imaju sličnu konfiguraciju. Pošto je ventilator za hlađenje bio pogonjen kaišem preko motora, hladnjak i ventilator su morali biti montirani sa leve strane, što je ujedno doprinelo smanjenju ukupne dužine vozila.
Sistem oslanjanja je takođe prvi put osmišljen na način čiji su tvorci Issigonis i njegov tim. Korišćene su takozvane gumene, umesto dotadašnjih standardnih opruga. Ovo rešenje je takođe uticalo na uštedu prostora, s obzirom da su bili ugrađeni u spoljni ram. Takav sistem je omogućio i odlično ležanje na putu poput kartinga, po čemu je Mini takođe čuven. Dimenzije točkova su takođe pratile ceo koncept minimalnosti, pa je izabrana veličina od 10 inča. Ugovor za proizvodnju guma bio je poveren kompaniji “Dunlop”.
Prostor za stvari u vratima je dobijen tako što je ugrađen klizni prozor (s leva na desno) a dodatni prostor u gepeku se dobijao vožnjom sa otvorenim vratima gepeka. Vidljivost tablica u tom slučaju je bila moguća pošto je nosač istih bio na šarkama pa su se one otklapale viseći ispod. Kasnije je to rešenje napušteno zbog ulazaka izduvnih gasova u kabinu.
Sve ove inovacije doprinele su ukupnom smanjenju dimenzija vozila ali i povećanjem prostora za ljude i prtljag.
Popularnost Minija je dovela do razvijanja drugačijih izvedbi vozila na njegovoj osnovi, koja su prodavana na drugim tržištima.
Od 1961 do 1969 pravljena je i verzija u obliku limuzine, koja je bila i skuplja, zahvaljujući kvalitetnijoj izradi i ne toliko spartanskom izgledu. Imali su nazive Wolseley Hornet i Riley Elf. Imali su takođe za nijansu duže zadnje krajeve a samim tim i veći prtljažni prostor. I prednji kraj je imao drugačiji izgled. Maska je bila postavljena uspravno i dodatke na branicima kao neka vrsta štitnika. Bogatija unutrašnjost je takođe krasila ove modele.
Morris Mini Traveller i Austin Mini Countryman, karavani sa dvoja vrata i zadnjim dvodelnim vratima, proizvodili su se samo u Engleskoj od 1961-1969. Oba modela su bila napravljena na malo dužoj šasiji od tzv verzije za limuzinu. Malo luksuznije verzije ovih modela imale su drvene oplate na zadnjem delu.
Mini Van rađen od 1960-1982 kao komercijalo vozilo predviđeno da ponese ¼ tone, postavljeno je takođe na dužu šasiju kao i Traveller, ali bez stakala na zadnjem delu vozila. U Engleskoj se dokazao kao vrlo popularno transportno vozilo jer je klasifikovano kao komercijalno, i tako nije podlezalo oporezovanju pri kupovini.
Mini Moke, vozilo koje je prvo bilo dizajnirano za potrebe britanske vojske, koje izgleda kao mali džip ili bagi, pravio se u Engleskoj, Australijii i Portugalu skoro 30 godina u prekidima. Uprkos tome što je prvenstveno ideja bila da bude u službi vojske, zbog nedovoljnog odstojanja od tla nije masovno korišćen u te svrhe, pa je našao primenu u civilstvu, uglavnom u toplijim krajevima kao policijska patrolna vozila i kao vozila za iznajmljivanje u turističkim mestima.
Mini Pick-up (1961-1982), je klasičan kamionet sa otvorenim zadnjim tovarnim prostorom, na dužoj šasiji i zadnjim vratima koja su se otvarala na dole. Isto kao Van modeli, Pick-up nije imao skupu hromiranu masku. Umesto toga, imali su samo prorezan prednji lim bez ikakvih ukrasa. Pick-up je bio potpuno siromašan opremom, mada je fabrika reklamirala da je moguće doplatiti dosta dodataka kao što su recirkulaciono grejanje kabine, pojaseve, suncobrani itd.
Issigonisov prijatelj John Cooper, vlasnik Cooper auto kompanije, dizajner i graditelj trkačkih bolida i reli automobila, uvideo je potencijal Minija kao dobru osnovu za prepravljanje u trkačke svrhe. Isprva, Issigonis i nije bio previše zainteresovan za to. Ali kad se John Cooper obratio BMC fabrici, prezentujući tu ideju, predomislio se i priključio projektu da se napravi Mini Cooper, mali brz i ekonomičan reli auto. Austin Mini Cooper i Morris Mini Cooper debitovali su 1961 godine.
Prvo je originalni motor iz Morris Minor-a od 848 kubika pojačan na 997, povećavši mu snagu sa 34 na 55 konjskih snaga. Dakle pored pojačanog motora, dobio je i duple SU karburatore, menjač sa kraćim prenosima, i prednje disk kočnice, što je bilo neobično za mala vozila iz tog vremena. Hiljadu novih delova sa ovog modela bilo je pripremljeno od strane fabrike za homologaciju u cilju dobijanja dozvole za učestvovanje u reli sampionatima. 1964 je motor od 997 kubika blago prepravljen i dobijeno je 998 kubika.
Uporedo sa ovim, razvijan je još jači model nazvan Cooper S. Imali su motore od 1071 kubika, i još veće disk kočnice pomagane servo pojačivačem. Pušteni su u prodaju 1963. Cooper je takođe pravio i modele isključivo za kružne trke od 970 i 1275 kubika, koji su takođe nuđeni i na slobodnom tržištu. Bolje je prolazio model od 1275 kubika koji se prodavao do 1971 godine.
Neverovatne uspehe Mini Cooperi su postigli 1964,1965 i 1967 kad su na reliju “Monte Karlo” zauzeli prva tri mesta sve tri godine. To se dogodilo čak i 1966 ali su kontroverznom odlukom francuskih sudija diskvalifikovani navodno zbog nedozvoljenih dodatnih svetala. Vozač Citroenovog tima koji je umesto Minija zauzeo prvo mesto, a koji je takođe posedovao identična svetla a izbegao diskvalifikaciju, izjavio je da nije osvojio fer prvo mesto i da zbog toga neće više voziti za Citroen.
BMC je tada postigao veću popularnost nego da je pobedio, ali je zbog toga izgubio kontinuitet pobeda koje bi ga svrstale u istoriju “Monte Karla” kao proizvodjač koji je 6 godina za redom bio među prva tri mesta.
Posle prestanka saradnje Coopera sa BMC-om, licenca je 1971 prodata Italijanima tj Innocenti-ju i Špancima tj.fabrici “Authi”, gde su pravljeni pod nazivom Innocenti Mini Cooper 1300 i Authi Mini Cooper 1300. Ponovna proizvodnja Mini Cooper-a uspostavljena je na kratko ponovo 1990, u pogonima tadašnjeg Rovera, naslednika fabrike, ali sa blago slabijim motorom nego Cooper iz `60-ih. Pokazao se toliko popularan da je potpuna proizvodnja ponovo uspostavljena ali sa motorima od 1275 kubika i direktnim ubrizgavanjem a kasnije 1997 i višestrukim direktnim ubrizgavanjem i hladnjakom montiranim napred, kao i raznim drugim sigurnosnim poboljšanjima.
Tokom 80-tih I 90-tih, Mini je izbacio brojna specijalna izdanja koja su se kretala od masovno prodavanih predmeta do potpune modne ikone. To je zasigurno bio razlog za opredeljenje bmw-a, da kupi fabriku i pokuša da iskoristi brend koji je Mini postao. Takodje, veliku popularnost Mini je stekao i u Japanu, a posebno varijanta koja se proizvela u manjim količinama, a to je Mini ERA turbo.
2000 godine, Rover grupa, koja je tada bila vlasnik Minija, našla se u vrlo teškoj finansijskoj situaciji, trpeci velike gubitke, bila je prinuđena da fabriku proda BMW-u. 4. Oktobra te godine, sa trake je sišao poslednji Mini (crveni Cooper sport), predat Britanskom muzeju, posle tačno 5.387.862 napravljenih primeraka.
Pročitajte i: Mini na prostoru bivše SFRJ
(klikni na slike da ih uvećaš)